Možda vas interesuje

Vesna Brzev-Ćurčić
psiholog
psihoanalitičar
 

Za neupućene: mlekadžijski konj je once upon a time snabdevao građane mlekom. U praskozorje bi na kola utovarivali velike kante pune svežeg mleka i mlekadžija bi, od kuće do kuće, raznosio mleko. Presipao bi potom iz kanti u posude ostavljene ispred vrata, kapija. Nikome nije padalo na pamet da krade. Čudo jedno! Konj koji je vukao ta kola se zvao mlekadžijski. Kako su konji pre svega izuzetno inteligentne životinje, tako je on pamtio tačan put i kuće ispred kojih bi zastajali. Čak ako bi mlekadžija i zaspao, konj ne bi. Nepogrešivo bi stao i čekao trenutak da se gazda pobudi i isporuči mleko. I tako for ever after. Nije bajka, verujte. Onda su konje zamenili studenti koji su raznosili mleko po kućama. Ispred vrata bi ih čekale oprane flaše od jednog litra koje bi onda on zamenio punim flašama. Imale su aluminijumske poklopce, čak u ono vreme. Jednom mesečno bi, kao i mlekadžija došao da naplati popijeno mleko. Za to bi dobijao i nešto što se zove bakšiš. To su uglavnom radili studenti preko studentskih zadruga.

Sjajni momci, vredni, ranoranioci i dobri studenti. Potom su se pojavile prodavnice, pa samoposluge, pa supermarketi, pa mleko u raznim pakovanjima. Sada deca veruju da mleko dobijamo ne od krave, nego iz samoposluge. Toliko o nama. I deci. Ovo sentimentalno putovanje bi moglo da počne i idejom da proputujemo Mlečnim putem, tom spiralnom galaksijom u kojoj se nalazimo i mi. Moglo je da počne i našom poslovicom da ne treba plakati zbog prosutog mleka. Kakve veze sve to ima, pitate se?

Nedavno mi je jedan čovek rekao kako mu se čini kao da pliva u prosutom mleku. Uh, priznajem da me je trglo. Doživljaj uzaludnosti, propuštene prilike, nepopravljive štete je svakako teskoban i izrazito dramatičan doživljaj. Na ličnom planu se ljudi, ne retko, susreću sa ovim osećanjem. Ne mislim tu baš na prosuto mleko, već na osećanje da su nešto propustili da urade, ili su uradili pogrešno.

Nije retkost da se čuje „da sam samo…“ ili „samo da nisam…“. I jedan i drugi stav kao da vuku za noge dole. Asocijacija mi je na američke filmove i one čizme od betona koje „obuju“ neposlušnim kriminalcima i bace ih u vodu. Potonu za tili čas. Upravo ovakvo stanje beznađa, izgubljenog vremena, nemanja izlaza, pogrešne procene, utiska da nema dobronamernih ljudi u okruženju, ideje o prevari, nečasnim potezima, lažima, ukradenom životu, magli koja se ne podiže, usamljenosti, izgubljenosti, neispunjenim obećanjima su dodatno opterećenje i za onako preteške čizme.

Kada govorimo o ličnom planu i pojedinačnim životima, mislimo na jednu stvar. Konačno, svako je odgovoran, bar većinski, za to kako živi. Način života je uslovljen ličnim investiranjem u život, nekad trpljenjem, odricanjem, osujećenjem, ali ako se ima jasan cilj i ako se od života očekuje ono što nam omogućavaju lični kapaciteti, život može da bude sasvim pristojan. Teško je kad su želje i kapaciteti u neskladu. Međutim, kada govorimo o širem, društvenom planu, onda je potrebna sinergija, udruženost vizije, želja, potreba, snage, volje i smelosti. To je ono stanje u kome se ljudi pronađu, osete kako dišu, šta žele, poklope se u nekom smislu, imaju istu simpatiju i empatiju, isti cilj i ideju vodilju.

Reklo bi se da u današnjem svetu ima sve manje ovakvih jedinjenja. Dakle, ne smeše nego jedinjenja. U jedinjenju se ne gleda koji elemenat utiče manje ili više, nego se gleda i procenjuje kompletan efekat delovanja nekog jedinjenja. Počnimo od porodice. To je zaista najmanja grupa ljudi ujedinjena nekim povodom: ljubav, ekonomija, zanos, idealizam, hobi, strast… Čak se i u porodicama desi nesklad pa hramlju, koriste ortopedska pomagala da bi pregurali ili preživeli život. Nekad budu toliko disfunkcionalne da prosto nestanu. Izgube se u Mlečnom putu. Kada govorimo o širem planu kao što je šira porodica, poznatija u našem jeziku kao familija, e…onda imamo većih problema. Ako ih i nemamo, onda ćemo ih imati na ostavinskoj raspravi. Uzgred, to nije differentia specifica našeg podneblja. Nagledali smo se i naslušali o tom fenomenu prisutnom diljem sveta. I u Mlečnom putu. Dojučerašnje Slavske trpeze, venčanja, pa i sahrane, odvijali su se kao u nekoj dobro režiranoj pozorišnoj predstavi.

Sve to tako traje dok se ne dođe do toga šta kome i koliko pripada. Tu počinje povuci-potegni, ali ne iščupaše repu. Iščupaše odnose, ljubav, poštovanje, tradiciju, a dobiše po komadić nečega što je neko celog života sticao. Tek kad dođemo do najšireg plana, zvanog društvo, suočavamo se sa sujetama, pregolemim narcisizmom, prevaziđenom dečjom igrom „ko piški dalje“, željom za individualnom moći, spremnom da se ne govori istina, a gleda u oči, besramnošću, ponižavanjem tuđih intelektualnih kapaciteta ili pamćenja. Onda nastaje opšte rasulo iz koga profitiraju oni za koje bismo nekada rekli da su bezobrazni. Danas za to postoje mnogo bolji, tvrđi i primereniji izrazi. Pomaljaju se ljudi koji umesto obraza imaju pendžeta. Pendžeta su dodatni đonovi koje su vešti obućari stavljali na pohabane đonove iznošenih cipela da bi mogle i dalje da se nose. Ovakvi ljudi su spremni na izdaju dojučerašnjih prijatelja, istomišljenika, saboraca prijatelja, onog ko sedi u vrhu sofre na Slavi i prvi se služi žitom.

Izdaju se oni koji su u isto vreme proganjani, nazivani neprijateljima, dobijali palicama po leđima, a nekad gubili i živote. Prećeno im je uništavanjem porodica, decom, svime što im je najvažnije. Ali, kao da je to nekog briga. Idu takvi daleko, dotle i doguraju. Možda mi drugi ostajemo s nadom da nećemo do veka ići kao mlekadžijski konji istim putem i zastajati kad se gazdi spava. Možda nećemo plivati u prosutom mleku. Možda ćemo se ipak vinuti u Mlečni put, ma kako nemoguće sad izgledalo. Izgledalo je i da čovek neće kročiti na Mesec, pa eno ga. Što da ne? Uložiti napor i ujediniti se bez ideje ko je „najprvi“ može da bude raketa za Mlečni put. Da probamo. Preuzeto sa Velikih vesti