Psihološki krugovi Vesna Brzev-Ćurčić
psihoanalitičarka
Ovo je ne baš retko pitanje u našem svakodnevnom okruženju. Ima i gorih, kao „Znaš li ti ko sam ja?!“ Ostanimo pri ovome. Pojavio se članak u medijima kako mladi ljudi koji svakodnevno idu preko Trga Republike ne znaju ko je „lik“ koji se nalazi na spomeniku na vidnom mestu na Trgu. Istini za volju, drugog spomenika ovde i nema. Postoje neki na Kalemegdanu, u Studentskom parku, ispred bivše divne, a sada pohabane zgrade Železničke stanice Beograd, nekih fakulteta, da ne nabrajamo. U svakom slučaju, nema ih na pretek. Nisam istoričarka, niti istoričarka umetnosti. Nisam ni arhitekta, niti političarka. Ja sam psihološkinja-psihoanalitičarka.
Otkud meni spomenik u glavi? Rekla bih čak i da me „proganja“. Bilo je to decembra 1882.godine na Svetog Nikolu, krsnu slavu Obrenovića kada je podignut spomenik knezu Mihailu Obrenoviću, rad firentinskog vajara Enrika Pacija. Podignut je na današnjem Trgu Republike, ondašnjem Pozorišnom trgu ispred zgrade Narodnog muzeja i u blizini Narodnog pozorišta. Konj na kome je Knez je izrađen po modelu Vranca koga je Knez dobio vraćajući se sa svog svadbenog puta iz Rumunije. Dobri Knez bi se vrlo začudio kada bi znao gde se danas sve ne putuje po belom svetu povodom svadbenog puta, devojačke ili momačke večeri, ali bilo je to davno. Nacrte za postament uradio je naš arhitekta Konstantin Jovanović.
Otkrivanje spomenika je bilo vrlo svečano, tribine, cveće, heraldički štitovi, dvoglavi orlovi, predstavnici crkve, države, vojske i narod. Spomenik krase i predstave iz dinastičke mitologije kao i ploče sa imenima oslobođenih gradova. Knez ispruženom rukom pokazuje na još neoslobođene teritorije. Bilo je to u vreme kada se slavila borba protiv Turaka. Na spomeniku piše „Knjazu Mihailu M. Obrenoviću III. Blagodarna Srbija“. Ovo su samo osnovni podaci o velikanu naše istorije, ipak izgleda nedovoljno učeni i naučeni da bi ostali i opstali u glavama naših mladih sugrađana. Verovatno je i da mnogi odrasli ne znaju ko je to, premda se u samoj blizini ovog spomenika nalazi ulica od milja nazvana „Kneziška“. Ima u tome i odnosa prema onome po kome je ulica dobila ime, nadam se. Valjda je to jedina ulica na svetu kojoj ljudi tepaju. Odnos prema ovom spomeniku možda najbolje ilustruje činjenica da su se generacije okupljale oko „Konja“, zakazivale sastanke, rastanke i ko zna šta još.
Znak raspoznavanja je bila ili „Politika“, ondašnje najpopularnije dnevne novine pod miškom i, po mogućstvu, crven karanfil. Verujem da mnogu mladi i ne znaju kako izgleda cvet koji se tako zove. Nekad je bio neizbežan dekor priredbi, proslava, ali i ljubavnih sastanaka. Druga su sad vremena. Prošao je Mesec posvećen porodici u kome smo mogli da vidimo u metalne šipke zaklonjen spomenik, ovaj za koga ljudi ne znaju ko je. Znajući koliko se od malih nogu deca uče vrednostima koje podrazumevaju ne samo moralne i etičke vrednosti nego i poštovanje kulture, nasleđa, istorije, spomenika, onoga što ostaje posle nas ili onoga što je Zmaj u „Đulićima“ rekao: „ Gde ja stadoh, ti produži, još smo dužni, ti oduži“, imala sam unutrašnji pritisak da pustim glas. Deci se osnova postavlja vrlo rano, tako reći od prvog udisaja. Ne budu deca uvek poslušna, nekad su vragolasta, nekad baš i nemoguća, ali ipak u najvećem broju odrastu u ljude koji poštuju ono što su zatekli, gledaju i trude se da poboljšaju, usavrše ili bar, u najmanju ruku, očuvaju i sačuvaju.
Odnos prema onome šta su „zatekli“ došavši na ovu planetu neguje se u porodici. Porodične tradicije, slave, načini proslava, rođendani, imendani, mladenci, zadušnice, državni i verski praznici su sastavni deo onoga što čini intimu, zaokuplja unutrašnji psihički prostor deteta pa potom čoveka, ali i odnos prema socijalnom okruženju. U svakom slučaju predstavlja ono što se zove identitet. Ne samo to odakle smo, nego i kakvi smo. Znamo iz kazivanja naših savremenika koji su sada u belom svetu da je od uvek među raseljenima i iseljenima bilo uobičajeno pitanje „Odakle si?“. To je određivalo i kom kulturološkom obrascu neko pripada. Tako su se ljudi prepoznavali, sačuvali, sarađivali ili mrštili jedni na druge. Sve ovo, uz znanje o psihičkom razvoju deteta, predstavlja ono što se zove ličnost. Danas bi rekli personality od čega se ježim. Kako god to zvali, pitam se kao neko ko decenijama radi sa ljudima, šta se dogodi nekome da zaboravi na poštovanje osnovnih principa?
Šta se to dogodilo kada se neko usudi da „liku“ na konju okrene leđa, zagradi ga metalnim skelama koje drže nešto što bina li je, pozornica li je, skalamerija li je? I zbog čega? Održavale su se i ranije razne manifestacije na Trgu Republike, trajale samo dan ili dva, ali niko nikada nije zagradio ovaj spomenik. Zar sada kada je Beograd u turističkom usponu, a u isto vreme važi u svetu kao metafora svega što ne valja, ima ikakvog rezona da se spomenik koji je jedan od krucijalnih obeležja Beograda zakloni šipkama? Ko smo onda mi i šta je naš identitet kada zaklanjamo ovaj više nego vredan spomenik i kulturno dobro od opšteg značaja da bismo tu postavili bilo šta? Zar to nešto nije moglo da se stavi nasuprot kafićima, jer bilo je i takvih i okupljali su se građani (narod) da gledaju slušaju, dovode decu. Spomenik je stajao tamo gde stoji od kada je postavljen pa je, gle čuda, mogao i on da gleda. Nekad gleda, nekad se čudi. Desanka Maksimović u pesmi „Pokošena livada „ na jednom mestu kaže: „Onda dođoše neki divovi kao hrašće…“ i da ne dužim, dođoše neki, ne baš dvovi i ne baš kao hrašće, pre kao neka druga vrsta drveća i ne pokosiše, nego posadiše metalne šipke.
Niti se vidi Knez, niti on nas vidi, niti deci možemo kao porodica da objašnjavamo ko je bio taj učeni Knez. Čija god da je ideja da se te šipke postave baš tu je ili osion, ili nema osećaj za tradiciju, poreklo, ili ga je baš briga jer se oseća kao div. Kako onda možemo da očekujemo da oni koji dolaze znaju nešto ne samo o spomeniku kao takvom, nego o Knezu Mihajlu toliko značajnom za našu istoriju? Da li će se način da neki gradski oci obeleže taj spomenik na adekvatan način, onakav kakav postoji u svetu kada se obeležavaju spomenici značajni za istoriju jednog naroda. Svog naroda. Od ranog jutra ćete videti na Trgu grupe turista sa vodičima šarenih suncobrana koji pažljivo slušaju priču ne samo o spomeniku nego i o Knezu kome je namenjen. Tekst o ovom spomeniku i Knezu postoji i u turističkim vodičima i dostupan je saznavanju onih koji ne žive ovde A mi? Ako nas već ne nauče u školi jer na tome profesor nije insistirao, ako nam roditelji kupujući nam sladoled nisu pokazali na spomenik uz objašnjenje ko je čovek tako dostojanstveno uspravljen na konju, hajde onda da oni zaduženi za grad to učine. Dovoljno je što su zatrpali razna arheološka nalazišta ispod betonskih ploča dok se u svetu umesto tih ploča stavlja debelo neprobojno staklo, ne treba da „zatrpavaju“ i on o što je iznad zemlje.
Znam da je ovo glas u horu glasova koji se često ne čuju, a ako se kome i omakne da ga čuje, odmahne rukom. Tja, građani, ko će njima udovoljiti. Nisu bitni građani nego ono što učimo decu, a to je da se u porodici, školi i narodu neguje tradicija i kulturno porodično i nacionalno blago. Eto zbog toga glas i jedne psihoanalitičarke sa rizikom da se ne čuje ili obezvredi.
Preuzeto sa Velikih vesti