Psihološki krugovi Vesna Brzev-Ćurčić
specijalista medicinske psihologije psihoanalitičarka
Nemili događaji vezani za oduzimanje dece Ani Mihaljici ponovo su izbacili na površinu nebrojene slučajeve društvenih raslojavanja u današnjoj Srbiji. Nisam sociolog, politikolog ili političar, ja sam kliničar koji je imao višedecenijsko iskustvo u radu sa decom koja su odvajana od porodica ili nisu odvajana, a trebalo je da budu. Ne baš retko sam pomislila da bih detetu mogla da pomognem jedino tako što bih ga povela svojoj kući. Ovo govorim u smislu bespomoćnosti kojoj su stručnjaci povremeno izloženi. S druge strane, čim se dogodi neka velika kriza, politička, ekonomska, neprijatelj se uvek traži van nas samih. Na tapetu su pre svega „nečastive“ zapadne sile, urote, zavere neviđenih razmera usmerene na našu nejač, osiromašeno građanstvo, doživljaj bespomoćnosti, beznađa i nemanja pravde. Neće biti baš da je tako, ali sve može da bude povod za okupljanje građana, manje ili više mirno/nemirno, spavanje ispred neke institucije, pretnje pa i fizičko nasilje su postali već viđena slika manje više svakog dana.
Još važnije, gotovo svakim povodom. Ne ulazeći u ispravnost bilo čije odluke vezane za porodicu s početka teksta, želim da podvučem ono što već znamo. Postoje različite vrste porodica, posebno majki i posebno očeva. Niti su svi roditelji idealni, daleko od toga, niti su sve porodice funkcionalne, takođe daleko od toga. Ono što je bitno za razvoj svakog deteta su dovoljno dobri uslovi u porodici sa oba ili jednim roditeljem koji omogućavaju ne samo da dete raste, nego da raste u svom najboljem interesu. Deca rastu ( i treba da rastu) uprkos uslovima, ali je pitanje kako. Na žalost smo imali prilike da vidimo kako ni odrastanje u izuzetno povoljnim finansijskim uslovima nije uslov za sreću i napredak deteta. Nekad se i iz takvih porodica izrode deca čijih (zlo)dela se svi užasnemo. Naravno da dece ne smeju da budu gladna, ali takođe znamo da neka jesu. Ne treba da im bude hladno, a nekima jeste. Treba da imaju bar minimalne uslove za održavanje lične higijene, ali neka nemaju.
Važno je da im se omogući podsticaj za razvijanje svih, pre svega kognitivnih sposobnosti, ali neka nemaju ni struju, a kamo li mogućnost da čitaju, koriste internet itd. Dakle, živimo u okruženju u kome smo svedoci da se novac skuplja davanjem priloga ili humanim gestom pojedinaca, pa i na nekim programima gledamo kako se nekim porodicama udruženim snagama, ili kroz reklamu (ali ako je reklama pomogla, neka je) podigla ili popravila kuća, da ne kažem krov nad glavom. Ali, ovo su pitanja životne egzistencije. Postoje i drugi važni činioci koji pomažu odrastanju dece. To su modeli koje nudimo kao roditelji, partneri, vaspitači. Učimo ih da vole kroz to što su voljeni. Učimo ih da ne budu nasilni jer ni mi nismo nasilni. Učimo ih poštenju, dostojanstvu, kulturnim obrascima ponašanja jer smo mi takvi. Ne šaljemo duple poruke, nemamo različite aršine za svoje i tuđe postupke, negujemo jednakost, tolerišemo različitost.
Mnogo toga možemo kroz lični primer da ponudimo deci i još više da ih tome naučimo. Moguće je da ću nekoga i naljutiti tvrdnjom da ne vole baš svi roditelji svoju decu. Nemojte da vas čudi. Neka deca jednostavno nisu željena, a tu su. I šta sad? Da je to tačno vidimo kroz nemile dokaze zlostavljanja dece ili njihovog zanemarivanja. Zanemarivanje podrazumeva ne samo da decu ne hranimo dovoljno ili ih ne kupamo, nego da ne podstičemo njihov kognitivni i emocionalni razvoj. Pojam zanemarivanja je vrlo širok i pokriva mnogo toga pred čim zatvaramo oči. Koliko ko brine o deci i šta roditelji misle jedno o drugom najbolje može da se vidi baš u centrima za socijalni rad prilikom procesa razvoda i procesa dodeljivanja dece na staranje. Da se razumemo, dodeliti jednom od roditelja funkciju staratelja ne znači oduzimanje roditeljskog prava drugome. Znači samo da je u trenutku razvoda u kome je dete određenog uzrasta, jedan od roditelja ima bolji kontakt sa njim i po nekad povoljnije uslove za sveukupni razvoj. To ne umanjuje značaj drugog roditelja, a još manje njegovu odgovornost prema detetu. Tu mislim pre svega na emocionalnu podršku i stabilnost i tek onda na materijalnu.
Znam koliko je teško majkama koje same podižu decu da izađu na kraj sa primanjima, ali kada otac voli dete nema tog novca koji bi to mogao da nadoknadi. Često se povedemo samo za novcem, ali ne zaboravimo da je pre svega u pitanju osećanje bazične sigurnosti deteta u roditelja sa kojim ne živi svakodnevno. Nekada to pojednostavim roditeljima tako što kažem da dete mora da zna na šta se odnosi rečenica „idem kući“. Gde mu je kuća, a gde je kada nije kod kuće ali je sa roditeljem koga podjednako voli i koji ga podjednako voli i brine o njemu. Država nekad ne pravi razliku između zanemarivanja kao aktivnog i akutnog stanja u životu deteta i finansijske (ne)mogućnosti roditelja.
Nekada se umesto davanja finansijske pomoći roditelju deca smeštaju u privremeni smeštaj, znamo i to iz prakse. Tu nastaje zbrka, konfuzija, drama, dreka, svađe, demonstracije. Roditelj kome se privremeno deca premeste u drugo prebivalište to doživljava kao slom svoje roditeljske funkcije, neuspeh, nepravdu, zanemarivanje njegovih roditeljskih potreba, otimanje, kidnapovanje, jednom rečju užas. Premestiti decu privremeno na neko suvo, čisto, toplo mesto gde ima hrane i drugih podsticaja je i davanje vremena i prostora roditelju da stanje zbog koga je dete premešteno popravi, poboljša, nađe adekvatnije rešenje u najboljem interesu sopstvenog deteta ili dece. Time nije onemogućen kontakt roditelja i deteta, nema zabrane komuniciranja, ali ima i obaveze društva da priskoči u pomoć. Ne zaboravimo, pričamo o deci, našoj deci. Čim se steknu uslovi za njihov dalji normalan razvoj, deca se vraćaju u svoj, sada već adekvatniji dom.
Onda se zaista postavlja pitanje da li se u slučaju kada se misli o dobrobiti i deteta i njegovih roditelja, zaista tako misli ili eto nama još jednog povoda da pokažemo kako ni u čemu, pa ni po pitanju dece nemamo ni približno iste stavove. Stavovi su ukršteni, posvađani, pogubni po sve učesnike. Razdoru i onako klimavu situaciju ne samo unutar porodice kojoj se nešto ovakvo događa nego i na širem društvenom planu. Spremni smo da se svađamo, polemišemo pa i potučemo, a da zapravo ne znamo o čemu se radi. U svakom slučaju, nismo mi problem. Problem su oni “ini“ tamo, što nas razdvojiše mile, ili kako već ide jedna od popularnih opšte prihvaćen ih tzv. narodnih pesama. A gde su tu deca, molim vas? Mašiću njihovim glavicama isterujemo neku svoju ideju o tome šta je za koga najbolje. Opet postavljam isto pitanje, gde su tu deca?