Psihološki krugovi Vesna Brzev-Ćurčić
psihoanalitičar
Žali mi se nedavno prijateljica da su je u laboratoriji u kojoj uzimaju krv za analize tretirali kao jastuče za igle. Nije da bih se tome mogla smejati, ali sam se nasmejala. Ne njenoj muci nego paraleli i asocijaciji koju je imala. Pitam se samo koliko naših čitateljki zna šta to beše jastuče za igle? A naprstak? A pečurka za „štopovanje“ pocepanih čarapa, muških prvenstveno?
Malo, rekla bih. Možda one od 60+. Bila su to neophodna oprema svake kuće jer kako je moguće nemati iglu i konac, naprstak, ili ne daj bože, pečurku.
Te su se sitnice prenosile s kolena na koleno, sa babe na mamu pa na ćerku, kao neki tajni miraz. Ušice od igala su bivale sve veće i veće kako su godine korisnica bivale veće dok ih jednom ne bi predale mlađima. Jastuče za igle je bilo crveno ili crno, zavisi od dostupnosti boja, ali i odnosa prema bojama vlasnice dotičnog jastučeta. Najviše je ličilo na one jastučiće koji se stavljaju u kutije skupih ručnih satova. U to vreme nije bilo tako skupih satova, a ni tako elegantnih kutija.
Jastuče je imalo bezbroj igala, ali i špenadli sa šarenim glavicama. Delovalo je kao razigrana i rascvetala poljana. Jastuče je obično bivalo sklanjano u metalnu kutiju od nekog keksa iz uvoza jer takvih domaćih nije bilo, ili u drvenu kutiju tamne boje. Ne znam baš zbog čega tamne. Uz jastuče je stajao naprstak.
To je onaj mali metalni predmet koji se stavi na prst, najčešće domali, kako bi se pogurala igla za šivenje kroz neku deblju tkaninu. Bilo je malo šire pri otvoru i tu je bilo glatko, da bi odmah ispod te glatke površine počinjala ona druga, malo rapavija, kao sijaset sitnih bubuljičica. Neophodan dodatak priboru za šivenje.
Stajao je tu i santimetar, savijen kao zmija u klupko. Konaca koliko ti duša želi, svih b oja jer može da zatreba, mada n ikada nije korišćen. Pa onda čuvena pečurka. Nekada su se čarape krpile, bilo je takvo vreme, šta da lažem. Bilo je to vreme u kojima su postojale radnje za popravku najlon čarapa.
Verovali ili ne. Obično su imale jednu kao staklenu, providnu nogu, tj. deo od kole do stopala bez prstiju u koji bi čaraparka upetila jako svetlo nakon što bi navukla pocepanu čarapu. Od broja petlji koje su krenule, zavisila je i cena popravke. Zvuči kao sentimentalno putovanje. Verovatno i jeste. Bilo je to vreme kada su krojačice, zvane šnajderke, bile vrlo na ceni.
Dobra šnajderka je vredela više nego išta. Pažljivo bi uzimala meru, potom krojila, pa se išlo na prvu, pa na drugu probu. Na materijalu bi iscrtavala konture ili kredom, ili sapunom, onim za pranje. Trajalo je dok dobijete haljinu. Nije kao sada, uđeš, probaš i nosiš.
Trebalo je mnogo strpljenja da bu se dobila haljina. Skidani su šnitevi iz Burdi, pomno tražili odgovarajući materijali i sjajne šnajderke. Naše žene su uvek znale da se obuku, posebno one koje su imale svoje šivaće mašine i vešto šile sebi, drugaricama, sestrama, ćerkama. Šila su se i muška odela, pantalone, sakoi, pa i kaputi.
Razlika između muških i ženskih šnajdera je što su muški stavljali jastuče za igle na nešto nalik na podvezicu i to stavljali na nadlakticu kako bi lakše radili sa mušterijom. Dakle, bilo je to vreme carstva jastučeta za igle. Moram da kažem da je sada lakše, brže, ,lepše, premda kima žena koje ne odustaju od sve manjeg broja šnajderki., Razumem ja i njih, ali vreme teče mnogo brzo.
Nekada je vreme važnije od savršeno ukrojene haljine. I uostalom, ima salona za prepravku i dopravku odeće. Jastuče se ne predaje. Vesna Brzev-Ćurčić Preuzeto sa portala www.tosamja.media.com
Vesna Brzev-Ćurčić
Preuzeto sa portala www.tosamja.media.com