Pripremite se za...

Odnos prema domaćim ljubimcima

Šta čini da su životinje neko ko je toliko blizak ljudima, toliko autentično voljen, o kome se brine, ko se neguje i ko se pamti do kraja života? U periodu ranog razvoja, postoji faza u kojoj se dete polako psihološki odvaja od majke koja je izvor sigurnosti i polako okreće spoljašnjem svetu. Taj proces je praćen dozom strepnje, neizvesnosti pa i straha. U tom procesu vrlo značajnu ulogu imaju plišane igračke, mede, kuce, mace i sl. ili pak neki drugi mekani predmeti koje dete bira iz svoje okoline, npr. ćebence, ćošak od pelene, jastučak. Svi ovi predmeti imaju za dete neprocenjivu važnost i predstavljaju most ka odvajanju, tj. odrastanju.

Bez njih se dete oseća usamljeno, uplašeno, nosi ih u krevet kada se gasi svetlo, sa sobom kada ide kod doktora na pregled, u obdanište u koje kreće prvog dana. Neki zadrže te svoje predmete, pa boga mi, čak i do udaje. Znate sigurno i takve svoje prijateljice. Prijatelje ređe jer ih je valjda malo više stid da priznaju važnost nečega što je nekada bilo više od igračke. I danas kada neki kupuju plišane igračke bebama svojih rođaka ili prijatelja, prvo malo gnjave i maze igračku, a tek onda, teška srca, odnesu na poklon. Rado bi je i zadržali. Uzgred da pomenemo i Tamaguči i Ferbia,  dva izuma savremene tehnologije. Tamaguči je bio „kao živ“.

Valjalo ga je hraniti na vreme, negovati, brinuti, a ako bi to sve izostalo, on bi jednostavno nestao. Ferbi je za razliku od Tamagučija imao tri dimenzije. Iskazivao je potrebu za hranom, maženjem, spavanjem. Velika plišana stvar, nalik na životinju o kojoj se brinulo ne samo dete, nego i cela porodica. Znam mnoge Ferbie koji su se baš nauživali su svojim „životima“. Tako su ova dva izuma imala status kućnih ljubimaca. A, da, postoji još jedan kućni ljubimac, mali robot koji je pas, mada ne baš živ. Radi sve kao i pas, ali ne zahteva toliku brigu i negu. Zove se Aibo. I na kraju, božanstveni mali robot, meka bela foka Paro koju bogate zemlje nabavljaju za svoje sunarodnike koji su u godinama i usamljeni, kako bi imali nekoga koga mogu da maze, mekog, krznenog, kao nekad u detinjstvu. To nije zbog toga što su dementni i ne prave razliku, već zbog toga što u svakom od nas ostane sećanje na mekoću, toplinu i jedinstven doživljaj dodira majke koja nas je negovala.

.