Psihološki krugovi Godine sigurno utiču na to da smo manje savitljivi, u svakom smislu, dakle i psihičkom, manje gipki, sporiji, mrzovoljniji, mudriji, iskusniji. Za sve nam je potrebno bar dva puta više vremena. Kao da se supa kuva duže, knjiga čita sporije, hod se usporava a nekako možda baš i ne moramo danas u kardio šetnju. Ne zna doktor, pa se neće ni naljutiti. A kada nam dođu deca na ručak koji smo pravili dva puta duže, hvale čorbu kao nekad, štrudlu kao nikad, počnu da se roje misli. Neko nekad nešto i pita, čini se više iznenađen što smo nekada i mi bili mlađi, što smo videli i znali mnogo toga, što smo i mi trčali trke, igrali košarku i između dve vatre, što je i u naše vreme postojao lastiš. „Ma nemoj?!“, iznenađeni su.
A tek da znaju šta je u uglovima naše duše. E, ala bi to bilo veselo, iznenađujuće, za nevericu i prepričavanje. „E, zamisli, mojoj bakuti se sviđao Pirs Brosnan“. Zamislite dalji dijalog. „Pa, je'l taj još uopšte živ? A koliko bakuta ima godina?“ Dovoljno sinko, dovoljno, da pamti i njega i ko zna koje još Pirs Brosnane. Scena koju opisujem se zaista dogodila. Jedna bakuta, poznih leta, već dovoljno preguranih da se gotovo ičega baš i seća, odsutna, u svojim mislima, ne komunicira mnogo sa ukućanima, a i nije baš sigurna ko je više ko u toj kući, mnogo ih je, gleda „kroz“ neki film na TV-u i obraća se svojoj unuci: „Sine, sa Ovim da me upoznaš“.
To što je „sin“ ženskog roda, za priču i nije važno. U sobi muk. Prvo, bakuta govori. Drugo, na TV-u je Pirs Brosnan, malo uvenuo, do duše. Treće, odakle bakuti odjednom zainteresovanost za događanja van nje? Četvrto, pa bakuta i nema baš loš ukus. Ups, o čemu mi pričamo? Bakuta deluje potpuno živahno. Čuda se ipak događaju.
