Porodične tajne

Tajne postoje u našem svakodnevnom životu kako spolja (npr. političke, profesionalne..) tako I unutar porodice (preljube, bolesti..)

Tajne mogu da ujedine ili udalje ljude ali kada govorimo o tajnama unutar porodice njihov efekat na porodični sistem je cesto, ali ne uvek, destruktivan, u zavisnosti od sadržaja tajne.

Zašto?

Porodica je (ili bi bar trebalo da bude) za svakoga od nas “sigurna kuca”, baza u kojoj učimo da ostvarujemo bliske odnose sa drugima a kako ćemo to postići zavisi od poverenja i načina komunikacije sa najbližima. Ako u okviru porodice u kojoj odrastamo postoje tajne među članovima ili tajne ka spoljnjem svetu to nije uvek emocionalno dobra osnova za budući život. Ovakav način funkcionisanja porodice razdvaja i udaljava članove porodice, on obeshrabruje pojedinca da deli tajne sa bilo kim van porodice i time ga sprečava da formira bliske odnose, on koci razvoj u ključnim fazama života sprečavajući razvoj ličnosti i identiteta i on vodi ka bolnom nerazumevanju unutar porodice koje može izazvati sumnju I osećanje krivice.

Da li su sve tajne u porodici štetne?

Neke od “tajnih” komunikacija u porodici kao npr. komunikacija među decom, učvršćuju vezu među njima, daju im osećanje nezavisnosti i bliskosti i za njih ne možemo reci da su štetne. Takodje ni tajne koje roditelji kao odrasle zrele osobe ne saopštavaju malom detetu jer ono uzrastno ne može da ih shvati, Neke tajne mogu da doprinesu povezanosti članova porodice, da ojačaju međusobno poverenje i podršku. Intimne stvari koje cine deo naše individualnosti a ne ometaju lično svakodnevno funkcionisanje i pri tom ničim ne ugrožavaju ostale članove porodice i ne narušavaju nasu komunikaciju sa njima, takođe nisu štetne.

S druge strane, kada član porodice oseća da se nešto od njega krije on će to pokusati da istrazi makar narušio privatnost ostalih članova. Pretraživače mobilne telefone, preturaće džepove, prisluškivati razgovore, a sumnja će se polako uvlačiti u odnose u porodici. Kada ona ovlada odgovor porodičnog sistema može biti ćutanje i udaljavanje koje će se odraziti i na druge oblasti komunikacije koje nemaju veze sa tajnom. U svakom slučaju, tajna pravi razdor između onih koji znaju i onih koji u nju nisu upućeni tj. pravi tzv. triangulaciju koju svakako treba sprečiti. Za takve tajne možemo reci da su štetne.

Svi mi imamo neke tajne u okviru svojih porodica koje ne želimo da delimo sa osobama van porodice. To je prihvatljivo sve dotle dok se opasna tajna, npr. o ugroženosti nekog člana u okviru porodice, strogo čuva unutar kuce. Tada porodične granice postaju rigidne i nepropusne, porodica se polako izoluje od komunikacije sa spoljnim svetom,  članovima se ograničavaju “izleti” ka spolja, a glavni moto je “Ne pričaj nikom…” Ovakvim funkcionisanjem porodica može  prikrivati incest, bolesti zavisnosti, homoseksualizam, nasilje….Čak se i problemi koji se ne tiču te tajne ne rešavaju ako je za njihovo rešavanje potrebna pomoć spolja a porodica formira čitav niz pravila  ponašanja da bi sačuvala tajnu.

Ove tajne su naročito štetne i destruktivne jer ovako formirana porodična dinamika dovodi do toga da sve komunikacije postaju površne da bi se izbeglo pominjanje onoga sto je zaista vazno, a pravimo se da to vazno ne postoji i da je sve u redu. Na ovaj način članovi ne uče konstruktivne obrasce uspostavljanja odnosa sa drugima, uvek imaju zadršku, ali i ne produbljuju odnose unutar porodice plašeći se da će kroz dublju komunikaciju kad tad doci do bolnih tema koje mogu pokvariti te kako tako uspostavljene odnose.

Za pojedinca odraslog u okviru ovakve porodične dinamike jako je teško da izneveri porodicu i iznese tajnu na videlo tj. da je podeli sa nekom bliskom osobom van nje. Taj akt doživljava se kao izdaja i kao mogućnost da se izgubi osećanje pripadnosti i lojalnosti porodici pa se tako tajne čuvaju i dugo posle njenog napuštanja iako na taj način ostajemo “zarobljenici” primarne porodice.  Osoba koja želi da popravi “štetu” koju su joj nanele porodične tajne ni u kom slučaju to ne treba da dozivi kao izdaju porodice već kao nasušnu potrebu.

Da bismo se oslobodili i da bismo mogli da ostvarimo bliske relacije u svom životu, tajna se mora reci. Mnogi kao izbor nalaze neutralnu osobu kao sto je terapeut i njemu po prvi put saopštavaju dugo čuvanu tajnu. Zadatak terapeuta je da pomogne pojedincu da tajnu podeli sa njemu bliskim osobama (osobama sa kojima živi) i da na taj način sa njima uspostavi odnos poverenja i podrške koji dobija od terapeuta.

Ljudi su skloni da kažu da tajne u okviru porodice ni u kom slučaju ne treba da postoje i da ih bilo kako i bilo kada treba reci ali neuvremenjeno ili na los način otkrivena tajna može biti bolno i destruktivno iskustvo.

Otkrivanje porodične tajne mora biti  uvremenjeno. Nije dobro to činiti u prelaznim fazama u razvoju porodice koje i inače zahtevaju prilagođavanje novim ulogama (npr. neposredno pred venčanje dece i njihov odlazak iz primarne porodice ili pak pri ulasku novog člana u porodicu kao sto je rođenje deteta). Ako se to desi upravo u ovim fazama, može doci do zastoja u prilagođavanju novim ulogama I dinamici. Tajne treba saopštavati tokom svakodnevnog normalnog funkcionisanja porodice a ne birati značajne (ili cak prelomne) porodične događaje i vezivati otkrivanje tajne za njih.  

 Snežana Adašević-Petrović

Klinički psiholog

Psihoterapeut u savetovalištu “Psihološki krugovi”