Izbor zanimanja

Vesna Čekić

Ovih dana i nedelja u izolaciji, roditelji i deca su upućeni jedni na druge mnogo više nego obično. Iako bismo svi voleli da što pre izađemo izvan četiri zida, ono što je napolju prepuno je neizvesnosti i velikih, a nevidljivih, pretnji. Zato se za izvesnost i sigurnost okrećemo onima koji su nam najbliži i svakodnevno tu, pored nas.

Kad je reč o roditeljima i deci, takva situacija može biti veliki izazov za proces SEPARACIJE, koji svakom ljudskom biću, počevši od samog rođenja, omogućuje da postane individua. Kao rezultat tog procesa, uspostavljaju se zdrave GRANICE između deteta i njegovih najbližih, a zatim i svih ostalih. O važnosti tih granica, o tome koliko su one dragocene da bismo jasno videli i sebe i drugog, da bismo jedni drugima prišli i istinski se međusobno povezali, bilo je dosta reči u našem prethodnom razgovoru.

Upravo o granicama, i pogubnim posledicama njihovog nepostojanja, reč je i u jednoj od poznatih mitoloških priča, koju ovog puta nudim roditeljima i deci kao podsticaj za razgovor i bolje međusobno upoznavanje. Kao i priča o Dedalu i Ikaru, ona je deo moje nove, još neobjavljene, knjige Mala mitološka radionica, i vaši čitaoci su prvi koji imaju priliku da je pročitaju.

ZAUVEK SJEDINJENI

Priča o Hermafroditu

Hermafrodit je bio jedno od mnogobrojne dece boginje Afrodite. Ona je, kao boginja ljubavi, i sama bila vrlo zaljubljiva, pa su deca imala različite očeve. Hermafroditov otac bio je bog Hermes, tako da je dečakovo ime sadržalo imena oboje njegovih roditelja, ali on je odrastao daleko od njih.

Hermafrodit je odrastao okružen brigom i pažnjom vodenih nimfi Najada, u pećinama na planini Idi u Maloj Aziji. Ta planina se pominje u jednoj od najpoznatijih priča iz grčke mitologije, koju, pod naslovom “Parisov sud”, možeš naći u knjizi koja se zove Lavirint. Bio je izuzetno lep dečak, a kad mu je bilo petnaest godina poželeo je da vidi sveta, pa je napustio zavičaj. Lutajući tako po nepoznatim krajevima, jednog dana je ugledao nimfu Salmakidu kako se kupa u jezercetu kraj jednog izvora. A kad je ona njega ugledala, smesta se toliko strašno zaljubila da je poželela da se potpuno sjedini s njim. Hermafrodit je, međutim, ostao ravnodušan, pa se ona okrenula i otišla. Ali nije odustala – sakrila se iza jednog drveta i zaljubljeno ga posmatrala. Kad je pomislio da je ostao sam, Hermafrodit se svukao i ušao u vodu da se okupa. Salmakida je, međutim, uskočila odmah za njim, potpuno obuzeta željom da se s njim stopi. Uprkos mladićevom opiranju, čvrsto se obavila oko njega i počela da doziva bogove moleći ih da je zauvek spoje s njim. Bogovi su joj tu molbu uslišili, ali su ih time oboje unesrećili. Kako to? Probaj najpre da smisliš svoj odgovor, a onda možeš pogledati šta o tome piše u drugom delu knjige.

Rešenje

Bogovi su, izgleda, sasvim doslovno shvatili Salmakidinu želju da se zauvek sjedini s lepim mladićem, pa su njih dvoje spojili u jedno biće! To biće imalo je odlike oba pola – muškog i ženskog, tako da je bilo istovremeno i muškarac i žena. Istovremeno, međutim, nije bilo ni muškarac, ni žena. I to nikog od ovo dvoje s početka priče nije usrećilo: Hermafrodit, po kome se otada zovu sva dvopolna bića, prestao je da bude onaj prelepi mladić kakav je dotad bio. Salmakida se, doduše, stopila s njim, ali su time nestali i ona i on! Da bi se dva bića volela ona moraju, pre svega, biti DVA bića, između njih mora postojati granica. Ako granice nema, nema ko koga da ugleda, da mu priđe, da ga dodirne, da ga voli, da mu dâ ruku…

Imaj ovo na umu uvek kad se zaljubiš.

 

Preuzeto sa sajta „Zelena učionica“

Male maturante nakon stresa od polaganja testova sada očekuje i pravljenje konačne liste želja škola u koje bi da se upišu. Pri donošenju te odluke sigurno će im pomoći i roditelji, a stručnjaci ih savetuju da ne treba da se plaše promena koje su pred njima, kao i da koju god školu da odaberu, moraju da budu spremni na usvajanje novih znanja i veština u hodu i neprestano učenje i kada izađu iz obrazovnog sistema.

Aleksandar Markov iz Foruma beogradskih gimnazija savetuje buduće srednjoškolce da izbegavaju usko specijalizovane smerove.

“U 21. veku tempo život i tempo napredovanja nauke diktiraju brze promene i oni koji ne mogu brzo da se prilagode novim načinima i uslovima rada otpadaju na tržištu rada. Zato uvek savetujem da gledaju one profile koji im daju šire obrazovanje i omogućavaju im da se kasnije, ukoliko je to potrebno, lakše prekvalifikuju i da mogu lakše da menjaju poslove” objašnjava Markov za Nova.rs.

Često se dešava da se budući mali maturanti pri izboru srednje škole rukovode i onim zanimanjima koja su trenutno popularna i u tom momentu perspektivna i dobro plaćena.

 

Markov nema sumnje da će i ove godine biti tako i da će se među prvima popuniti medicinske škole, farmaceutska, elektrotehnička škola “Nikola Tesla”, kao i specijalizovani IT smerovi.

Psiholog Vesna Čekić ističe da su tokom upisa u srednju školu pod pritiskom i deca i roditelji.

“Deca su pod pritiskom, zaplašena su i nekad bi najradije prepustili odluku starijima. Međutim, i roditelji su pod pritiskom da deca ne propuste neku priliku, da u ovim i kritičnim i nejasnim vremenima ne izgube svoje talente i sposobnosti, sve ono u što su i oni kao roditelji ulagali podržavajući svoju decu” naglašava.

I jednima i drugim savetuje da se zajedno raspitaju kakve su škole za koje je dete zainteresovano, kakva je atmosfera u njima i koliko su profesori u njima motivisani.

Univerzalni savet, kako ističe Čekić, je da deca idu tamo gde veruju da će steći znanja koje će u budućnosti moći da iskoriste za posao koji bi volela da radi.

Međutim, tu se krije sledeća zamka.

“Svake godine nastaju neki novi poslovi, a neki postojeći nestaju, tako da je jako važno da postoji spremnost roditelja, ali i šire zajednice, da ohrabrimo decu da se ne plaše promena i nepredviđenih okolnosti, jer ovo je jedna od nepredviđenih okolnosti, a kojih će ko zna koliko još biti u životu”, objašnjava ona.

Na prvom mestu pri odabiru, kako navodi Vesna Čekić, trebalo bi da budu interesovanja dece, ali i njihove intelektualne sposobnosti i osobine ličnosti, koje roditelji ne bi trebalo da zanemare.

“Ima ljudi koji voli čitav život da stiču nova znanja i da se upoznaju sa nekim novim veštinama, dok ima i onih koji bi radije da nađu neku zavetrinu, gde će da se sklone. To je najteže, jer toga više nema. I kad su zanati u pitanju morate stalno učiti” naglašava ona.

Naravno, podseća da je bitno da se dete ne odluči za neku školu samo zato što mu drugari idu tamo ili zato što mu je blizu kuće, jer će to sigurno da mu se kasnije osveti.

“Nije dobro da roditelji odlučuju sami, ali ni da odluku u potpunosti prepuste detetu”

Nije dobro ni da roditelji isključivo odlučuju koliko god želeli svom detetu dobro.

“Naravno, postoje situacija kada roditelji forsiraju decu da se odluče za neka zanimanja. Ako deca nemaju nimalo ni želje ni afiniteta za to, onda, po pravilu, to ne ispadne dobro. Deca u tim slučajevima ili teško završavaju te škole, ili ih u nekom trenutku menjaju”, naglašava Aleksandar Markov.

Međutim, upozorava da nije dobro, s druge strane, ni detetu prepustiti da samo odluči.

“Prilikom donošenje takve odluke, važno je roditelji i deca otvoreno razgovaraju. Međutim, to ne treba da bude razgovor tipa, sada sednemo, dogovorimo se i sutra idemo da se upišemo. Bitno je roditelji prate svoje dete bar godinu dana, barem u tom završnom razredu i da intenzivno razgovaraju sa njim o svim idejama, ali i dilemama”, dodaje.

Deca, prema njegovim iskustvu, često znaju da “precene svoje mogućnosti ili da ne sagledaju realno i dobro šta im škola nudi počev od programa do perspektive, pa ih to dovodi do toga da se tokom školovanja ili muče ili ga ne završe”.

“Uvek je ključan dogovor i dobra analiza. Mislim da roditelj koji intenzivno razgovara i prati razvoj svog deteta može uvek bolje da proceni šta je dobro za njegovo dete, možda čak bolje i od profesionalna orijentacija” zaključuje Markov.

I Vesna Čekić ističe da je važno pronaći balans između želja i mogućnosti i u tome bi trebalo da im pomognu roditelji i staratelji, ali i profesori i nastavnici, pa i stručnjaci za profesionalnu orijentaciju.

“Ne moraju svi da idu u gimnaziju, ali je važno da usvoje sistem tako da im bude prihvatljivo usvajanje novih znanja i veština u hodu i neprestano učenje”, naglašava ona.

 

Najbitnije je, kako ističe Vesna Čekić, da se deci objasni da “ne treba da se boje promene, već da prihvate i te promene i neizvesnosti koja dolazi, i to na način što će se objektivno proceniti svoje sposobnosti i mogućnosti”.

“Moraju da budu svesni da sa srednjom školom moraju da nastave da uče, kao što uče i oni koji su završili doktorske studije, jer svakodnevno učenje i neprestano sticanje znanja je uslov da bi smo bili uspešni u karijerama. Od zanatlije do doktora nauka, svi mi stalno moramo da učimo, samo je pitanje, koji su to izvori i gde učimo, da bi smo opstali na tržištu rada” zaključuje ona.

Preuzeto sa sajta Nova.rs vesti

 

.