Možda Vas interesuje

Knjiga recepata, ili knjiga uspomena

Mogla bih da se opkladim u šta god želite, da nema žene koja u svom arsenalu nema neku knjigu recepata, što onih nasleđenih, što onih koje je sakupljala tokom svog odrastanja. Knjige recepata, uredno složene, ili na papirićima pisane različitim rukopisima, na staroj pisaćoj mašini, u fasciklama ili svežnjevima, pohabanim sveščicama, tek tu su. Ne samo da svaka knjiga recepata ima svoju priču, nego i svaki recept ima svoju istoriju. To je istorija ne samo poslastičarstva kroz, pa slobodno mogu da kažem vekove, već i kroz lične priče i lične istorije. Menjali su se nazivi nekih kolača, neki su preživeli sve vekove. Sastojci poslastica su odgovarali veštini domaćice, ali i ekonomskoj situaciji u kojoj su stvarani. Mi, svedoci ove epohe, znamo za one kolače koje smo zvali „Kolači sa ništa“ ili „Kolači bez išta“. A bili su ukusni, odnosno, ukućani bi smazali ceo pleh tih bezimenih, neobičnih kolača.

Prelistajmo sećanja da bismo koliko toliko udahnuli život tim receptima. Za neke znamo da su se prenosili iz generacije u generaciju žena, nešto poput porodičnog nakita. Bilo je tu poslastica koje su bile prava retkost, vešto čuvan recept porodice. Ako bi i davale recept, mudre domaćice bi izostavile samo mali sastojak. Nije to bila škrtost ili pak potreba da se bude najbolji. To je zaista bila potreba očuvanja porodične tradicije. Tako je nekim receptima nedostajalo deset grama nečega ili prstohvat soli. A svaka žena ima različitu veličinu prsiju. Kako odrediti prstohvat, molim vas? Naročito su bili zanimljivi recepti gde se mekoća testa određivala mekoćom kože na donjoj strani podlaktice. „Kako ne znaš kad je pečeno? Kad je ovako mekano“. Pa su neiskusne mlade domaćice pekle prste utvrđujući da li je sada dovoljno, malo ili previše pečeno. Da je neko mogao da izmeri ukupnu količinu bačenih pečenih kora za ovo ili ono jer nije to „ono“, bila bi to torta za Gulivera. Ma kakvi Gulivera, za neko svemirsko biće gigantskih razmera. Nadam se i pameti jer bi svakako pojelo te kore. Bile su ukusne, ali nisu bile „ono“. Neke domaćice, u očajanju zbog neuspeha, su pravile divne kuglice od testa koje je proglašeno nedovoljno “onim“. Kakve su to ukusne kuglice bile. A one, očiju pokrivenih rukama, samo škilje da vide može li to da prođe. Uh, dobro je. A recept? Ko pita? Ma pustite. To je moja kreacija za ovu priliku. Neobična, zar ne? Drugom prilikom ću napraviti drugu. Dobro je, niko nije primetio. Savi od recepata dobijenih od dobrih i dobronamernih domaćica je imao na kraju lepu poruku „Prijatno“. Bio je to prijateljski i srdačan zagrljaj uz najlepše želje. Običaj koji se izgubio,

Kad smo kod kora, svi znamo koliko je kora potrebno za Rozen tortu, Doboš tortu ili Reform tortu, da ne nabrajam druge. Anegdota kaže da je jedna zaova (za mlađe, muževljeva sestra) došavši na slavu kod brata i snaje, uredno viljuščicom izbrojala tanke kore na Reform torti. Bilo je ih, verovali ili ne, sedamnaest. „Hm, osobito, zaista“. Ni to nije bila zavist. Bilo je priznanje za neverovatan poduhvat strpljive domaćice. Poduhvat koji je trajao ceo bogovetan dan, ali je krunisan velikim uspehom. Uspeh je smazan u trenu. To je žalosna sudbina svih tih divnih poslastica. Nestanu u trenu. A što se ove priče tiče, kada je za spremanje torti dorasla ćerka pomenute domaćice, izlila je celu smesu testa za Reform tortu u veliki pleh za rernu. Ispekla, isekla na tri jednaka dela, filovala i…eto Reform torte. O užasa! Majka joj je samo dobacila “Da, novi kasapi kolju od repom“.

Setimo se i priča o tome kako su majke i njihove majke pokušavale da namame decu da pojedu tortu. Ako dete ne bi htelo ni da proba, smišljale su priče vezane baš za tu tortu. Tako su nastajala, za ovu priliku, najneobičnija imena koja su mališani rado prihvatali. I torta bi nestala čim bi se iznela na sto. Problem je nastajao kada su mališani postali veliki i od svojih partnerki tražili baš tu tortu, sa tim imenom, za svoj rođendan. A usplahirene domaćice nisu uspevale da nađu recept baš za nju. To se zove Marfijev zakon. Od uvek tvrdim da je Marfi živeo u Srbiji. Ama baš nigde. Čučao je u receptima njihovih svekrva koje nisu ni znale šta snaje traže. Da jesu, dale bi, ako ni zbog čega drugog, zbog autorskog prava koje se ne otuđuje. Može da se koristi, ali da se zna čije je to originalno delo. Ako bi neka mlada žena i upitala za recept za tu čuvenu i jedinstvenu tortu, svekrve bi se nasmejale i rekle da je to „porodično“ ime za tradicionalnu tortu. „Zbog čega nisi pitala?“. „Pa nisam jer Vaš sin izmišlja imena“ mislile bi snaje. Mudro bi bilo ne reći tako nešto. Moglo je da vodi u rat.  „Hoćeš da kažeš da moj sin izmišlja? Svašta!“

Bilo je, istini za volju, kolača koje su svi obožavali. Recimo slavskih. Među njima onih koji bi se jeli brzinom kojom su nastajali pa tako na stolu nije bilo bar petnaest različitih sitnih kolača i nedostajao bi baš taj jedan. Pazite sad ovu priču! U velikoj tradicionalnoj porodici sa više od petnaest sitnih kolača, postojao je jedan koga su deca obožavala. Ma gde da je domaćica pokušavala da sakrije te kolače do posluženja, deca bi pronalazila. Danas bi se to zvalo „Potraga za blagom“, omiljena igra današnje dece. Deca k’o deca, prevrnula su kuću kao što to urade lopovi kada vam sve ispreturaju, ili policajci kad traže nešto nedozvoljeno. Ovog puta zaista kuću jer je slava bila u kući. Od omiljenih kolačića ni traga. Zar je moguće da ih nije napravila? Kako? Zašto? Kad…na velikim slavskim tacnama, šepure se ti kolači. Pa gde su bili? „U mašini za veš“, slavodobitno odgovori domaćica. Sada taj recept kruži pod izmišljenim imenom Ujnini čupavci. Valjda su i klinci bili čupavci, pa mu baš nekako leži to ime.

Nije bilo dozvoljeno kupovati kolače za porodične zgode. Danas je to normalno i zaista prihvatljivo. Zbog toga ćemo teško da nađemo korpice sa svim i svačim, Pomorandž štangle, Kakao pitu, Canićkine štangle, Kumine karamele, Mariner štangle, Poljupce Grete Garbo, Ivankine šnite, Češke kolače, Čokolad urme, Gordanine karamele, Cvibak, Ne diraj me kiflice i kiflice svih mogućih i nemogućih vrsta, Canine kolače, sve vrste bombica, a ima ih na pretek, Leline kolače, Fine kolače Ljubinke Mirine, Meternih štangle, Prezburške kiflice, Sekina žerbo torta, Macin rolat koji se ne peče, Grancle, kremove neobičnih imena…Ovim se ni izdaleka ne iscrpljuje kraj sveščica sa receptima.

Naravno da u vreme kada se borimo sa viškom kilograma koji imamo, ili mislimo da imamo, kada se lepota određuje stasom, a ne onim iznutra, samo pogledati ovaj vrlo, vrlo skraćeni spisak božanstvenih kolača mami vodu na usta. Iza svakog od pomenutih kolača stoji armija žena koja je usavršavala recept do savršenstva. Mlađe žene bi rekle da ove ondašnje  nisu ni imale drugog posla. Zabluda. Kolači su bili stvar stila, tradicije, umeća, kao što je danas izgled, figura, frizura, šminka. Bile su odraz žene, ne zbog onog tradicionalnog protiv koga su današnje mlade žene, nego zbog trenutka u kome su nastajali. Svako vreme ima svoje ideale. Nekada su to bili kolači. Znam da danas neki sjajni restorani imaju svoje specijalitete zbog kojih imaju mnogo gostiju i ne može da se nađe mesto u njima nedeljama unapred. Mnogi od njih su poznati baš po onom delu na kraju menija-kolačima. I znam sigurno da neki ne stignu da naprave dovoljno, npr. Šne nokli jer ih gosti naruče još pre aperitiva. Što je sigurno, sigurno je,  da se ne rasprodaju. Nose se kući, pokupe u prolazu i u njima se dalje uživa u miru svog doma. Da ne govorimo o Tulumbama, Urmašicama, Kadaifu i ostalim poslasticama. Ostala je želja za ondašnjim lepim kolačićima. Ovi današnji su fantastični. Naše bake bi rekle „očima da ih jedeš“ i zaista su neverovatno ukusni. Nedostaje im samo jedna stvar- sećanje na dane kada smo jeli one koje su pravljeni rukom onih žena koje smo voleli i koje su nas obožavale. Rekla bih da današnji kolači verovatno imaju i lepši ukus, izgledaju kao mala umetnička dela, ali nemaju dušu.

Nema više onakvih slava gde se tacna sa bezbroj sitnih kolača pronosila tri puta. Pa ako stigneš tri puta da uzmeš, uspeo si. Sem ako ti majka nije rekla „Nemoj da si alava, kao da nikada nisi videla kolač. Uzmi jedan ili dva, nikako tri puta. Šta će ljudi misliti?“ Bilo je tada onih sjajnih tetki, strina, ujni, kuma, prijateljica koje bi velikim detetovim očima napravile mali smotuljak kolača. Da ponese dete kući, da se zasladi pred spavanje. A dete bi čuvalo te kolačiće kao neviđeno blago. Pa gric po gric, dok ne pojede ne tri, nego svih deset kolača. Pa neka mu bude muka, neka ga boli stomak, vredelo je.

Eh, „Those were the days my friends“, sećate se pesme. Nije stvar nostalgije nego onoga čega više nema. Mnogo toga nema, naravno i dobro je da nema. Svet grabi napred i treba da grabi. Mi sa njim takođe. A naše knjige, sveščice, papirići sa receptima koje možda više nikada nećemo uzeti u ruke, neka grabe ka sutrašnjici takođe. Isto kao porodični nakit koga nikada nećemo staviti jer je suviše klasičan, ali ga ne bismo otuđile ni hleba da nemamo da jedemo. Dve porodične dragocenosti. Baš tako. 

Vesna Brzev Ćurčić
psihoanalitičar

Preuzeto iz Lilly magazina


 

.