Roditeljstvo

Dve kesice za život

Vesna Brzev Ćurčić
psihoanalitičar

Svaka od nas je rasla i odrasla uz neke osnovne poruke dobijene od roditelja. Nekada su to bile poruke izrečene rečima, nekad delima, a nekad načinom roditeljskog ponašanja koje smo usvajale. Usaglašenost između roditelja je bitna za razvoj deteta, kao i doslednost i mogućnost uzajamnog „ogledanja“ između deteta i roditelja. Dete se uvek ogleda u roditelju, tako ima mogućnost da vidi sebe, procenjuje, ocenjuje, koriguje, ali se i buni u nekim godinama kada je to normalno. Videti sebe u izrazu lica majke, potom oca, očima roditelja je najbolje ogledalo. To ogledanje je podjednako važno i kada su roditelji u pitanju. Pažljivim posmatranjem sebe u licu i očima deteta, mogu da se uoče detetove reakcije, emocije, nekada i misli. I sve to bez reči. Ovakav vid komunikacije koji počiva na osećanjima, empatiji, uzajamnom razumevanju, se neguje od početka. Nisu potrebne grdnje, pridike, moralna nastava, zabrane. Nema besa, inata, nezadovoljstva, tugovanja. Da sad ne obojim baš sve idiličnim tonovima, u odnosu između deteta i roditelja i te kako ima nesporazuma, svađa, suza, doživljaja sa obe strane o nedovoljnoj voljenosti, nepravdi i sl. Ali, to je deo odrastanja i deo svakog ovoliko interaktivnog odnosa koji je zaista jedinstven u psihologiji. Komplikovano je biti dete, ali je vrlo komplikovano i biti roditelj. Najkomplikovanije je biti funkcionalna porodica koja toleriše različitosti, podržava kvalitetan  odnos i ne pravi dramu od nesporazuma.

Naravno, porodice sa više dece imaju bogatiju dinamiku. Roditelji nikada nisu identični u ponašanju prema svojoj deci. Vole svu decu, tu nema razlike, ali im ponašanje nije uvek isto. Ponašanje roditelja je uslovljeno brojnim faktorima: time da li je dete željeno, planirano, kakvi su bili odnosi pre i za vreme začeća, kakva je bila trudnoća, da li je dete očekivanog pola, kakve je „naravi“ kada se rodi, možda plače malo ili mnogo, možda su hteli živahnije ili mirnije dete, možda liči na jednog, a ne na drugog rođaka i sl. Ovo važi i kada je u pitanju blizanačka trudnoća, pa i trudnoća sa više od dvoje dece. Deca nikada nisu identična, čak i kada su jednojajčani blizanci, niti su roditelji identični u ponašanju. Proverite, pitajte, iznenadićete se. Jedan mudar i divan profesor na Psihologiji je u šali govorio da je prvi zadatak svake novorođene bebe da na nekoga liči. Tada smo se smejali. Kasnije se ispostavilo da je i u ovoj šali bilo mnogo zbilje. Komplikacija nastaje i odnosom među decom, kako odnosom punim ljubavi, tako i prirodnim rivalstvom. Tada je roditelj na muci u poziciji da bude sudija, što nikako ne savetujem. Deca treba da uspostave odnose između sebe, uz pomoć roditelja, a ne na njihov pritisak. Utešno je da deca odrastu „uprkos svojih roditelja“, govori u šali jedan naš poznati kolega. Izgleda da i u ovoj šali ima mnogo zbilje. Tek, ne brinite, porašće i biće onakvi kakvim smo ih stvarali, formirali, negovali i voleli.

Svako dete kreće u život sa sopstvenim sećanjem i osećanjem na početke, razvoj, odrastanje. Nešto je maglovito, nešto je na nivou osećanja bez reči, nešto živo u sećanju. Roditelji, svako sa svoje strane, ima potrebu da detetu ostavi, kažu u amanet, neke osnovne poruke o tome šta je život, kako ga treba živeti i šta je bitno u svakom trenutku. Ima puno dirljivih priča o tome kako roditelji ispraćaju svoju decu na školovanje iz gradova u kojima su rođeni u gradove u kojima će dalje učiti. Stave neku fotografiju, sitnicu, pisamce, omiljeni deo odeća, nešto što miriše na kuću i… ode nam dete. Ode, obavijeno ljubavlju kao toplim, ručno štrikanim džemperom. Nit’ ponosnijih, nit’ tužnijih roditelja. Dete, sada već odraslo, teško da se baš može zvati detetom, sem što je njihovo, malo je uplašeno, malo uplakano, ali srećno. Nosi u torbi, rancu, koferu, čemu već i to što je roditelj spakovao. I greje ga ljubav.

Time podstaknuta, uz dozvolu meni drage osobe, navodim njena sećanja na odlazak od kuće i poruke roditelja. Majka joj je dala kesicu u kojoj su bile igle za šivenje, konci, metar i heklica, a otac osigurač, licnu, šrafciger, sijalicu i klješta. Kada pogledate, šta vam je više potrebno da započnete život? Te dve kesice u kojima sve piše, kao prva roditeljska pomoć i onaj mekani, štrikani, emocionalni džemper koji je greje i danas.

Preuzeto sa www.tosamja.media

.